Vrijeme čitanja: 4 minuta

Sjedim sa tetkom u gradskoj kafani. Tetak je čovjek koji rijetko dolazi u grad. U poznim je sedamdesetim, a kako kaže, ni sa dvadeset nije volio grad.

– Svi neđe lete, ko muve bez glave, muškinje, ženskinje, pa i đeca, ko da će na voz. Ali eto, kada dođe doktoru, ili kakvim poslom, voli da sjedne u gradskoj kafani i sa ustakljenog sprata gleda čaršiju.

Volim te naše kafe. Tetak mi je uvijek bio bliži od tetke. Duhovit, vedar, iskren i nikad nije krio da me više voli od ostalih rođaka i rodica. Danas mi djeluje zabrinuto.

– Šta je rekao doktor? – prekidam tišinu.

– Veli, Maksime, ko momak si. Nalazi  zlatiborski, da imaš koji otkucaj srca više, crko bi od zdravlja.

Smijem se glasno. Eto zašto ga volim. Od svega pravi cirkus.

–  Šta će reći? Ko i svaki doktor, nemoj slano, nemoj masno, Baci duvan i rakiju. Jedi povrće, kisele jabuke, što više tečnosti, eto šta veli. Taman mogu ujutro sa ovcama na pašnjak, a naveče nek mi Milja položi s kravama u kotaru.

– A za večeru? – čikam ga.

– Bez večere, samo na korito s govedima, zbog tečnosti. Eto, Majo, tetak ti je pravo govedo. Tetka je bila u pravu. Sada još ima i crno na bijelo od doktora. Nego pušti ti mene. Je li se rodio delija koji bi taku ljepoticu zaprosio?

– Nije tetak, a kako mi se čini neće se ni roditi!

– A ima li delija koji ti je zapao za oko, da ga tetak naćera da te zaprosi?

– Nema tetak. Ni takvog nema.

– Znači, nisi ga preboljela?

Nastade neprijatna tišina. Tetak je mnogo volio Dejana, a i Dejan tetka. Bila je to neka posebna veza između njih dvojice. Poslije, kad se desilo šta se desilo, sva tetkova ljubav prerasla je u gnjev.

– Viđaš li ga Majo?

– Viđam, tetak. Pa komšije smo pobogu!

– I šta veli, pašče, kad te vidi?

– Veli: – Av… Av…

– Šprdaš se ti sa tetkom.

– Izbjegavamo da se vidimo, koliko god možemo, ali kad se sretnemo pozdravimo se i to je to.

– Šta viđe u onom akrepu?

– Tetak, nije akrep. Vidio je šta je vidio, otkud znam. Moramo li o tome?

– Ima li još đece vam onu malu?

– Nema.

– Nije valjda na mater povukla?

– Nije, na oca je. Lijepa je kao lutka.

– Izvini Majo. Znaš koliko te volim. Ne mogu da ti gledam tu tugu na licu. Poslušaj me. Nađi sebi nekog, mlada si, lijepa, učena, iz dobre kuće. Ne moraš ga plaho ni voljeti. Kad djeca dođu, druga je to priča, drugi život. Samoća je najgora.

– Hoću, tetak! Jesi li mi nekog begenisao?

– Zezaš ti svog tetka, znam ja. Lako je dok si mlada. Ali kad godine prođu, šta ćeš onda?

–  Onda ću naći bogatog udovca i  ubrzo postati bogata udovica, a onda ću kupiti sebi momka i tebi flašu najboljeg konjaka!

– Majo, Majo, uvijek si bila vrag, ali razmisli o ovome što ti reko!

– Hoću, tetak, naći ću kad bi ga lučem tražila, obećavam!

– Opet se šprdaš. Nego oćemo li popiti sada po jedan konjak? Tetak časti.

– Hoćemo, ali pod jednim uslovom. Da ja častim drugu turu.

– Nisam ti ja, Majo, toliko moderan, ja sam starog kova. Muško je muško. Drugi put ti zovi, dok se tetak malo mancipuje, je li se to tako kaže? –prsnusmo u smijeh.

– Dobar dan, čika Maksime! Zdravo Majo, prekinu nas poznat glas. Zbunismo se.

– Zdravo Dejane. –tetak klimnu glavom.

– Čika Maksime, kako zdravlje junačko?

– Pamtim i bolje dane, ali kada se nalazim u društvu ovakve ljepotice moram se dobro osjećati, – pogleda u Dejanovu ženu, koja je bila s njim – mada, nije mi ko tebi.

Sjedoše za sto blizu nas. Dejanova žena je bila ružnjikava, uštogljena, sitne oči, špicast nos, tanka usta… Klasični primjer žene uvijek spremne da zvoca. Nikad mi neće biti jasno šta ga je privuklo tom knjiškom moljcu. Ali čudni su putevi Gospodnji.

I kao što rekoh, vrlo brzo je počela da zvoca. Prvo tiho, pa onda sve glasnije i glasnije. Dejan je sjedio i ćutao, pognute glave, kao dijete kada nešto skrivi. Bilo mu je neprijatno, a ona nije prestajala. Popismo konjak.

– Ajmo, Majo. Ako ostanemo posvađaćemo se. Još te nije prebolio. Vidim mu u očima, vidim, još te isto gleda.

– Znam, Maksime, – prvi put sam ga oslovila imenom – znam, patimo i ja i on, ali on je izabrao. Neka trpi, neka nosi svoj krst. I dosta više!

Krenusmo. Tetak lagano koraknu i zaustavi se pored njihovog stola.  Na trenutak oćuta, a onda pogleda u Dejana:

– Ne znam Dejane šta ti imaš u gaćama, ali kod gospođe je sigurno zlatna. Toliko ćutanje mora da zlata vrijedi.

Zanijemih, a  onda  se  prolomi Dejanov glasan  smijeh.

Nasmijali smo se svi osim „Zlatne gospođe“. Pribrah se brzo. Jeste bilo smiješno, ali mi je bilo i neprijatno. „Zlatna gospođa“ nas je gledala svojim sivim pakosnim očima i ćutala.

– Izvini, Sanja. – promucah – Tetak voli da se šali.

– U redu je. – prosikta.

Dejan me nikad više nije pozdravio i nikad ga više nisam čula da se onako slatko smije. „Zlatna gospođa“, takođe.

Tetak je odustao od moje udaje. Ostala mi je još samo opcija bogatog udovca koja, kad malo bolje razmislim, i nije tako loša.