Vrijeme čitanja: 2 minuta

Izbjegavam bazene vikendom i praznicima. Ne volim gužvu. To dolazi s godinama. Odem danas sa Lakijem, poslije posla, radni dan, mislim neće biti ludnica. Međutim, krcato, a kakva je temperatura, nije ni čudo.

Nađemo nekako mjesto između jedne porodice i dvoje tinejdžera. Uđemo u vodu, pokvasimo se i rashladimo. Laki nalazi neku ekipu sa Koviljuša. Odlično, neće mu biti dosadno, a ja neću morati da stalno, zbog njega, budem u vodi.

Zlatna horizontala, moj omiljeni položaj. Bar ću se odmoriti, mislim u sebi, ali kako kaže ona narodna: –Ne da se sirotinji sitno samljeti.

Prvo su počele muve, pa mravi, pa neke nepoznate bube. Iznerviram se, ustanem, otresem se, sjednem. Žena do mene prijeteći opominje muža.

– Samo ti gledaj!

– Pa neću žmiriti. – odgovara on hladnokrvno.

– Pa ne moraš ni buljit za svakom guzicom! Ali gledaj vala, samo to i možeš! –završi ona likujući.

Muž se obazire oko sebe, gleda je li neko čuo. Pravim se da nešto tražim po torbi.

Tinejdžeri, s moje druge strane, kidišu na cigare i jedno na drugo, sloboda iz njihovog ugla. Jedan istetovirani Apolon iz prošlog vijeka, šepuri se oko bazena kao paun po seoskom dvorištu. Flertuje sa djevojčurkom, koja izgleda starije nego što stvarno jeste i ko zna kako bi se taj flert završio, da njegova ljepša polovina nije prišla i strasnim poljupcem pokazala ko je koka, a ko pilići. Izdominirala, vrla gospođa.

Uđem ponovo u vodu. Dječak od tri–četiri godine zove tatu:

– Piški mi se!

– Maloprije si pišo. Šta ti je?

– Ne znam, piški mi se!

– A, jebo ga ti, pišaj u vodu, ne mogu stalno izlaziti. Dječak pogleda oko sebe, oćuta, umiri se, a onda mu lice dobi blažen izraz.

Obli me toplina, kao onda kada je mene i rođaka na moru zapišala jedna gospođa. Topli talas sjećanja.

Muzika od Mice Trofrtaljke (stvarno je bila Mica) do Dina Dvornika. Sad već sitničarim. Čangrizava sam. Dokona.

Žena ispred mene skida bretele, svaki put kada se slika pući usne, provlači prste kroz kosu, koketira. Mislila sam da je to, valjda, sve za danas.

Odem u WC, a tamo neka žena, majka, kraljica, međed, nije pustila vodu. I mi se kao nešto batrgamo, hoćemo u Evropu. E, kukala nam majka, nećemo mi nigdje, još sto godina. Vratim se po Lakija. Idemo, ne mogu više trpiti, a ne mogu vala ni u bazen!

Ulazim u auto. Temperatura sedamdeset, jedva dišem. Neće da upali. Moja crvena zvijer ni da se javi. Jedva ga nekako pokrenuh. I tako zapišana, a umalo i upišana, stignem kući. Istuširam se, skuvam kafu, otvorim hladno pivo i izađem na balkon, u hladovinu.

Ipak… Život je lijep!