Vrijeme čitanja: 2 minuta

Badnji dan na selu, prije nekih tridesetak godina. Brat i ja nestrpljivo čekamo naše bljedunjave rođake iz Sarajeva. Stalno osluškujemo, čuje li se zvuk automobila i izvirujemo na put.

Konačno stižu. Svi smo ispred kuće. Baba ih dugo grli i ljubi, oni to ne vole jer baba smrdi na štalu. Ulazimo u kuću. Njih odmah pokrivaju debelim ćebadima, jer im je hladno. Brat i ja smo u djetinjstvu mislili da baba i đed njih više vole. Ručamo ribu. Baba se brine da se ne udavimo. (Ne daj Bože da se neko zakašlje, babu bi prekinulo). Rođaci ne vole domaću hranu. Prebiraju, prčkaju po njoj, tako da na kraju jedu samo pogaču. Na ušima im vokmen. Baba ih stalno nudi svim i svačim, pa im je dosadna.

Pada veče.

– Sveta te Neđelja ne smela, đe ćeš u tijem čizmama? – galami baba.

Đed unosi džak slame i razbacuje po sobi. Sa čizama se topi snijeg i stvara lokvice po tek izribanom žutom linoleumu. Ja i brat skačemo i jagmimo se ko će uzeti više oraha i kiselih jabuka. (Jer u našim krajevima voće nikada nije moglo sazreti). Đed baca i kovanice, čemu se posebno radujemo. Rođaci se radije ne bi prljali, tako da su i dalje umotani i ušuškani. Nije im jasno šta će nam orasi i kisele jabuke.

Poslije večere đed kaže:

– Deder sokolovi, da čuje đedo, jeste li mi naučili neku pjesnu?

– Pjesmu deda. – ispravlja ga moja pametnica rodica.

– De, de, pjesna, pjesma, svejedno!

Ustaju njih dvoje u stav mirno i počinju:

– Tito je ljubav…

– Ama pušti sade Tita, Badnji dan je. Znate li koju drugu?

Oni zbunjeno gledaju, strina kolača očima. Konačno ja i brat dobijamo pažnju. Počinjemo glasno:

– U hiljadu i trećoj stotini, osamdeset devetoj godini, vojsku kupi srpski knez Lazare…

I dan danas je znam skoro cijelu, napamet. Đedu puno srce, a i oči.

– Aferim omladino! – veli đed.

Ujutro ustajemo rano, budi nas baba. Kuća miriše na tamjan, pečenu pogaču, cicvaru, jagnjetinu, kajmak, suvo meso… Ogledamo se nad cicvarom, Molimo se Bogu, razmjenjujemo svijeće. Mirbožimo se. Sve je nekako čisto i svečano. Puna duša. Rođaci jedu samo suvo meso i to vrlo malo, prnjkaju, krmeljaju.

– E đeco, đeco, kaki ste metiljavi. Jedite, bolan, uporna je baba.

– Nisu oni navikli na jaku hranu. –pravda ih strina.

Poslije doručka se pakuju i kreću za Sarajevo, sa punim gepekom jake hrane. Baba ih opet dugo grli.

I tako, neko osjeti toplinu praznika i nosi je cijeli život, da ga grije i nikad mu nije hladno, a neko kroz život prođe sa vokmenom na ušima i tamnim naočarima, pa niti šta čuje, niti šta vidi, a i dalje misli da je najpametniji.