_reading_time label=”Vrijeme čitanja:” postfix=”minuta” postfix_singular=”minut”]

Bila je nedjelja. Đed i komšinica Zorka sjedili su pod orahom ispred kuće, čekajući da se baba spremi pa da idu kod Tadića. Sinoć se oženio Dejan, Todorov unuk, a danas su pozvali komšiluk i rodbinu na slatku. Otkad je počeo rat, to je bilo prvo veselje u selu. Svi su jedva čekali da se iskupe nekim lijepim povodom, a ne da se viđaju od sahrane do sahrane.

– Nego, oklen je mlada? – upita đed.

– Ništa ti ne znam. Vele, radi š njime za oni đavolji Untrofor i tudi su se valjda zagledali, tako mi reče Mirkovica. Boga ti Obrene kad smo već kod toga, moreš li mi objasniti šta je oti Untrofor? Ja samo znadem da su stranci i ništa više.

– To ti je, Zorka, vako – svadite se ko biva ti i Mirkovica i oćete se pobit, a ja među vaske da vi ne dam, znači ja sam Untrofor.

– Što ja i Mirkovica da se svadimo? – uzjoguni se Zorka – Pa mi nikad do riječi nijesmo došle! I kako si ti Untrofor, kad nijesi stranac?

– Eno nu! Ama svejedno, jadna ne bila! Posvadimo se, evo da kažem, ja i Mirkovica, a ti među naske da nam ne daš da se bijemo i da nas izmiriš. Eto ti si Untrofor, razumiš li saden? Untrofor nam brani da se bijemo.

– Aaa, razumim, – reče Zorka – a ne bi ti Obrene zar Mirkovicu udario? Mislim, žensko je…

Đed vidno iznerviran skoči sa stolice.

– Spremi li se više, Darinka, za mila Boga? Ajmo! – dreknu ljutito.

Zorka je đeda posebno nervirala. Govorio je da od muhe pravi međeda i da zna šta Bog večera, ali najviše od svega nerviralo ga je što se teleči kad priča.

Ništa đeda nije moglo iznervirati kao kad neko priča tiho sebi u bradu ili se, ne daj Bože, teleči. To je bio njegov izraz za ljude koji su se prenemagali dok pričaju.

Valjda zato svi mi koji smo odrasli uz njega pričamo glasno i razgovjetno, gledajući sagovornika pravo u oči, a to smo prenijeli i na potomke: – Ne teleči se! Šta se telečiš, ko da te Zorka rodila?

Zorka je bila mjerna jedinica za telečenje.

A što je znala nešto uveličati, to je tek za priču.

Kad joj je muž umro od srčane kapi, njegove kolege portiri sa pilane došli su u uniformama, a Zorka je kukala.

– Kuku, Đuro, došli oficiri!

O tome je selo pričalo danima.

– Šta je njojzi u onom jadu na um palo. Čuj, oficiri! – smijao se đed.

Baba izađe iz kuće u novoj suknji i šarenoj bluzi koju je kupila od Ljubice torbarke, ciganke iz Šapca, koja je do rata jednom godišnje dolazila i ostajala po nekoliko dana. Prodavala je store i garderobu, tako da su svi prozori u selu bili zastrti istim zavjesama, a svaka domaćica je imala bar jednu šarenu, štednu bluzu.

Kod Tadića je bilo veselo, đed Todor je, od sreće što je dočekao da oženi unuka, čak i suzu pustio.

Mlada se zvala Jelena. Bila je lijepa i nasmijana.  Žene su je odmjeravale i sašaptavale se. Pričala je sa svima, nudila ih kafom, pomagala pri postavljanju stola i radila sve što se od jedne mlade očekivalo.

Đed je zovnuo da je daruje i rekao joj:

– Da ti starina nešto veli. Od svekra se moreš ogriješiti, a od svekrvu jok, upamti to. – namignuo joj je.

Jelena se nasmijala i poljubila đeda u ruku, što ga je posebno ganulo. Pri povratku, baba je otišla prečicom da savije ovce, a Zorka, đed i ja krenuli smo kući.

– Fina ova mladica, baš fina. Ljudska nako, ko da je vodi s nama odrasla. – reče đed.

– Jeste, ali mlogo se brate nacrtala. – reče Zorka zajedljivo – U moje vrijeme cure se nijesu crtale, već kako te Bog dao, a ja sam bila…

– Znamo Zorka, znamo. – prekinu je đed – Ko je s tobom jednom sio, znade da si ti bila najljepša cura u selu i da su se momci otimali oko tebe. Sve znamo, ne počinji, sreće ti.

– E kakvih sam ja momaka imala… – nastavi Zorka, ne obazirući se na đedovu upadicu – Mogla sam se udat za učitelja Pera, ma mogla sam za kog sam šćela, ali…

– Ali nijesu oni tebe šćeli! Dosta te Zorka više danas, znamo se!

– Ima i onih koji su me šćeli, no ja njike nijesam. – pogleda ga značajno.

Đed se zajapuri.

– Ima, ima i takih, no trebaju se svaki dan zafaljivat Bogu, što ih ne šćede.

Zorka se nasmija, pa razvuče kroz nos:

– Pa zafaljuješ li Obrene?

– E moja Zorka, da se mozak more nacrtati ko lice, đe bi tebi bio kraj!? I ne teleči se više danas za mila Boga!

Copyright © 2021 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.