Vrijeme čitanja: 2 minuta
Odemo sinoć moja drugarica R. (40+) i ja, na koncert Leksingtona.
Inače za one koji ne znaju četrdesete su NAJBOLJE GODINE.
Obučemo se slojevito – potkošulja, majica kratkih rukava, pa dugih, onda džemper pa jakna. Dole – štrample, helanke, termo čarape, vunene čarape i muževe čizme. Kapa, šal, rukavice – full oprema. Hodamo k’o astronauti.
Na trgu divno. Oko nas djeca, omladina i jedan Brko, stariji gospodin. Pa dobro, Brko, šta ćeš ti ovdje? Niti si dijete, niti si u NAJBOLJIM GODINAMA?
Odgegamo se do štanda sa kuvanim vinom. Usput povrijedimo dvoje, troje mršavijih ljudi u prolazu. Nemamo osjećaja od silne garderobe. Vino nas malo zagrije. Plešemo u ritmu. Znamo svaku drugu, treću pjesmu. Ali te što znamo pogađaju nas, gledamo se značajno.
Počinje blok ex-yu muzike. E, tu mi dobijamo na prostoru. Em znamo svaku pjesmu, em volimo, em nas vino ugrijalo. Počinjemo skakati k’o da nam je 20. Ja uganem zglob, a R. pokrene pijesak u desnom bubregu. Brko nas gleda i smješka se.
– Šta ćemo sad?
– Hajde, odšepaćemo do auta. Gdje si parkirala? – pitam R.
– E pa, pješak sam. Mislila da malo prošetamo poslije koncerta.
Gledam oko sebe, nikog ne poznajem. Pitam se da li Brko ima auto? Kola Hitne su tu, nije sve izgubljeno.
Zvaćemo taksi. Tražim telefon. Šipak, prazna baterija. R. traži telefon, isto. Napadnem je da je previše snimala, posvađamo se. Ali pošto smo žene u NAJBOLJIM GODINAMA, to su za nas sitnice.
Krenemo pješke. Brko ulazi u auto. Gospodin čovjek. Spreman došao.
Nekako dođosmo kući. Jedva se raspremih. Uganuće, promrzline drugog stepena, upala mokraćnih i ostalih puteva. Jutros ni mrtva, ni živa. Moram otići da otvorim bolovanje. R. je već otvorila. Mama joj radi u bolnici, pa joj završila sve.
Znate već ko je R? Neću da joj pišem cijelo ime, krije godine. Drugarica moja preljepotica.
Eto toliko o NAJBOLJIM GODINAMA.
Iz Brkovog ugla:
– Šta ću, čovek sam u godinama, srce još mlado. Dobro, malo sam ga ojačao sa dva stenta, zato kuca u dobrom ritmu. Kažu, večeras svira neki Pleksig’as bend i rešim da se malo prosetam među tom dečurlijom. Poštrucam brkove, obučem termo duge gaće, farmerke… a jes’ mi dobri guzovi kad ih ovako učvrstim. Gore košulju, džemper onaj što mi plela pokojna mati. Vuna od cigaja, sve je manje takve vune, zimsku jaknu. Stignem tamo, mladi ljudi već podgrejani. Sve to drogirano, mater im njihovu. Taman se zapitam šta ću ovde, ko Branko Kockica sam, kad evo dve gospođe. Poletele ko da im je 20 godina. Pustili ih muževi da se podmlade. Lepe žene, samo ne mogu da vidim koliko su zgodne, mnogo se ogrnule. Poleteše i na kuvano vino, ko da je za lek. Mislim se, nećete vi dugo. Boga mi me pogledaše. Šmekerski im uzvratim osmehom. I taman sam mislio da im priđem, kad oni sa bine zagudaše neke pesme još od prošlog veka, a njih dve pomahnitaše. To skače, to trči, ko da siju pesak. O, drage moje gospođe, čuvajte to kostiju što imate.
Piše: Željko Milosavljević
Copyright © 2020 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.
