Vrijeme čitanja: 2 minuta
Kada sam prije 3-4 godine aktivno tražila posao, doživjela sam toliko zanimljivih situacija da je prava gre’ota ne podijeliti takva iskustva.
Najčešće sam bila na razgovorima sa “ozbiljnim” menadžerima, “ozbiljnih” brendova, kod kojih ne može “svako” raditi. Kada te takvi menadžeri počnu propitivati, ti ne znaš da li ćeš prodavati cipele ili predavati nuklearnu fiziku. Menadžeri – to su oni fit tipovi u uskim pantolonicama i sakoićima sa značkom na reveru, koju su dobili nakon skupog i prestižnog seminara gdje su stekli ozbiljne vještine i “visoko” obrazovanje. Oni tipovi što ih u ruralnim sredinama lokalni dripci namlate, onako, reda radi.
E, ako se u prvih 6 sekundi ne svidiš tom tipu (jer toliko treba njegovom iskusnom oku), džaba iskustvo, diploma, a Boga mi i stranka.
Izdvojiću jedan razgovor koji je na mene ostavio poseban utisak.
Dakle, ulazim u kancelariju. Za stolom sjedi debeljuškast čovjek i žvaće žvaku.
– Ovaj nema menadžera. –pomislih i bi mi momentalno lakše.
Pokraj njega sjedi dječak od 10-12 godina.
– Uđi Snežana, ja sam B… a ovo će ti, ako se dogovorimo biti mali gazda.
Mali gazda? Pružam šapu jer odmah zamislih da sam pas. Mali gazda i ja, njegov mali pas Maltezer… Ali Šarplaninac u meni se buni, kakav Maltezer, ne škevći! Zalaj! Rukni! Grizi zemlju! Toliko sam se uživila u ulogu, da kada me Veliki Gazda pitao jesam li dobro, umalo ne zalajah. Pribrah se malo.
– ZnOš Snežana kod nas nije lako rOditi.
Roditi? Evo me na porođajnom stolu, porađam se. Ne mogu da kontrolišem misli, malo lajem, malo se porađam. Šta je ovo majko mila? Snežana, smiri se. Diši duboko. Jesam li rekla da mali gazda ima malu zlatnu narukvicu?
– Tata ‘oću idem kući dosadno mi je i glOdan sam.
– Sad će mOjka, sačekaj malo.
Opet sam pas, sjedim pod stolom, Mali Gazda jede i baca mi ostatke. Mašem repom zahvalno.
Ulazi Mojka, Mojka je lijepa žena.
– Dobar dOn. – reče i pokvari prvi utisak.
– Idemo Kiki (mali se, logično, zvao Kristijan), a ti nemoj kasniti, Đani je večeras u Ristiću, ‘oću idem s drugaricama.
– Oćeš ideš, koga si pitala? – smješka se šmekerski.
Mojka prećuta opasku i njih dvoje odoše.
Veliki Gazda mi postavi još par važnih pitanja tipa jesam li udata, imam li djecu, mislim li još rađati (maloprije sam jedno, neću više), znam li pjesmu Sneg je opet Snežana? Je li mi muž ljubomoran i još par “važnih” pitanja za buduću eventualnu saradnju.
– Eto Snežana ako se odlučimo za tebe zvaćemo te.
Tako se završi naš razgovor.
Vratim se kući, a tamo haos, svi gladni. Suđe od doručka, veš od juče, prašina od prekjuče.
– Pa gdje si do sada? – pitaju moji brižni ukućani.
– Išla malo da lajem. – kažem mirno (hvala bromazepamu).
– Laješ? Šta Laješ? Šta pričaš? – razmjenjuju sumnjičave poglede.
– Av, av, kao i svaki Šarplaninac.
P… a vam materina.
Copyright © 2019 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.
