Vrijeme čitanja: 8 minuta

– Prije ti je žensko čeljade bilo baš ko marvinče. Čim za sebe saznaš, saznaš i za jade, al’ drugi je to vakat bio. Ja moj sinko… – uzdahnu i zagleda se u daljinu.

Baba Miluša, starica u kasnim osamdesetim, bistrih očiju poput najljepšeg planinskog potoka i isto tako bistrog uma. Kosa uredno začešljana, upletena u dvije pletenice ispod marame. Voljela sam da gledam kako se češlja. Radila je to polako, sa puno pažnje, češljom koji je sa obje strane imao zupce. Oko vrata niska Ohridskog bisera, koju je dobila od najmlađeg pastorka i koju nikad nije skidala. Košulja na bene (tako je zvala tufne), suknja plisirka, šareni priglavci od trevire i zepe. Uvijek je bila besprjekorno uredna.

A lice kao porculan, i to onaj najfiniji, sa nekog Evropskog dvora, lijepo i glatko, a sa sigurnošću znam da ga je samo jednom namazala i to u poznim godinama, kada je prvi put otišla na more sa djecom (sinom i snahom) i “planula”, o tome je uvijek pričala kroz smijeh. Inače je bila pravi majstor u zbijanju šala na svoj račun.

– Veli Mirko neke godine, ajde mamo s nama na more. Ja se isprva nećkala ko biva, a išlo mi se, nijesam nikad. Fino mi bilo. Sjedem ja, umočim noge u vodu, ono sunce grije, a meni godi, ko velim da mi ovu reumu izvuče iz koščurina. Viko je Mirko, doduše, idi mamo pod suncobran, izgorićeš. Ja odem malo, ali ljepše mi kad sam na suncu. Vako viž mene, bili neki Srbijanci. Čujem ja, oni jedan govori, al ce ova baba da najebe, tako je reko, da prostiš.

Mislim se u sebi, mrš ćaća te jebo, što ću najebati, meni nikad ljepše u životu nije bilo. Kad uveče, moj sinko, ne mogu ja ničim, planula ko lila Petrovdanska, vodili me doktoru, temparaturu dobila, ma o jadu zabavila i sebe i njike. Mazali me nakijem pomadama, više ti nikako nijesam iz ote kuće izišla, al’ bitno je da je guzica vidla puta i mora. Nije ti sve za svakoga. Ja moj sinko tako je to bilo. – smješkala se sjetno.

– Od kad sam promilila radila sam, otac nas gonio, volio popit, pokoj mu duši, prgave naravi bio. Vazdi ljut, vazdi mu neko kriv za nešto, a neimaština bila velika. Jedno veče dođe kući veso, veli majci nema više duga Markovićima. Bio sam sa Stankom, oće da ženi sina pa veli, ako ti je koja od šćeri stasala da to riješimo, obećo sam mu Milu, dogovorili smo sve.

„Dijete je ona još“, reče majka tiho, „Samo što je petnestu uzela“.

„I ti si se njenijeh godina udala, ništa joj falit neće. Ide u domaćinsku kuću. I ne puni joj glavu budalaštinama, već je spremi kako dolikuje“, rekao je glasno. Majka je ućutala.

Tih dana glava mi je bila baš ko košnica, ne mereš misli ustavit, a neki strah mi se uvuko u kosti, nikad ni prije ni pošlje taki strah osjetila nijesam. Ko dijete pusto, ja… – uzdahnula je.

– Majka me milovala, ko nikad ranije. Ko jatka znala u kake jade idem. Ja momka nijesam znala, ali sam čula majku i strinu kako pričaju, da je valjan kako mene sigurno ne bi zapo i da mu nešto fali dok se ženi iz sirotinjske kuće. Kad sam vidila svatove preko polja, ja ti se sinko moj popnem na vr trešnje, eto ti mlade, zasmija se. Mislim se u sebi samo me mrtvu odavde morete skinuti.

Svatovi se ispozdravljaše, puna avlija. Još niko nije primjetio da me nema, kad nasta ti gungula, uzodaše se otac i majka, svatovi se uskomešaše, kad moja seka viđe đe sam, ja joj našaretih očima da šuti, ali ona ko dijete, malo, malo pa pogleda u trešnju.

Viđeše me i ostali, prvo su me molili da siđem, ubjeđivali, obećavali, ja neću da čujem. Onda su počeli prijetiti, otac je galamio, majka molila, veliku sam im sramotu taden nanijela, ali dijete bila šta ćeš. Dok zavika barjaktar „puštite je, evo ima još cura, vodićemo ovu mlađu, mi brez mlade kući ne idemo!“

Ko da me grom pogodi, šta sad? Gdje da mi vode moju Joku, ona dvije godine mlađa… Šta ću, siđem. Odvedoše me.

Tamo puna kuća čeljadi, svekrva mi dade sito da bacim na krov, ja maksuz podbacim, ko čula da ako sito ne ostane na krovu neće ni mlada u kući, pusto dijete.

Mladoženja, šuti i pije, ljut. Prvi dan, a žena ga obrukala, pobjegla na trešnju. Vidim ja crno mi se piše.

Raziđoše se svatovi, ope osta puna kuća čeljadi, a onaj stra u meni raste li raste, drhtim ko prut. Jedna jetrva mi priđe, mlada i ona, malo starija od mene. Pomilova me po ruci. „Ne boj se“ veli, „polako, privićeš se“. Tek tad vidjeh da joj je usna otečena i da po licu ima uboja.

Stresoh se od neke studeni.

Ja… – uzdahnu – Grdan vakat je to bio za žensku čeljad.

– Ja, moj sinko tako je to bilo, udadoše me brez moje volje.

Odvojiše nas u nakav sobičak, ne dam ja njemu prići ubih nogama, on sreća dobro popio pa se ja nekako odbranih. Sjutri dan ustadosmo, puna kuća čeljadi, jedva popamtih ko je ko.

Svi naki namrgođeni, mrzovoljni, galame, ne umiju fino priča. Uh, kad se sjetim i sad mi se drob okrene.

Jetrva Zora je imala malog Milana od dvije godine. On mi je bio jedina razonoda u tijem danima, a nju je kukavicu đever Rado tuko za sve živo, najviše radi one materešine. Ja jes i pogan bila, nalet je ne bilo, prava anatemnica. Samo potpirivala.

I mene je moj tuko, ali nije me krv obljevala ko Zoru. Doduše, ja nijesam šćela ni šućet, ni njemu ni materešini mu.

Govorila mi Zora, šuti bona Milo ubiće te, a ja mislim u sebi da oće Bog i to dat umreš i nema te, vako živiš, a ope te nema. Ja…

Samo je najstariju jetrvu svekrva voljela. Bile iz istog mjesta, ozda iz Luka. A nas dvije progonila kroz iglene uši, ope mene nije kolko Zoru. I ope je Zora pred smrt izgledala, tako to Bog uredi. Kažu da je dugo bila na postelji, živa se raspadala, ali moj sinko, ko kako radio tako i patio.

Brzo sam zanijela moju Savku. Povraćala, svijest gubila. Ali ko te pita, na njivu i radi.

Jednom sam Zoru zatekla viž bunara, Bog me ubio ako taden nije šćela skočit. Priđem joj polako, ona plače sva crna ko čivit, ubio je oni katil. Veli oćeš mi Milo na Milana pazit, ako mi šta budne, velim neću Zoro. Ona se brecnu.

Neću, velim, ako šta sa sebe uradiš dijete će ti ostat siroče, ona vještica će ga odgajat i biće gori od Rada, pričaće mu da si bila manita i da ga nijesi voljela dok si se ubila. Ja više ne mogu Milo, zagrli me kukavica crna, ko da je sad gledam, a suze ko rijeka teku i njojzi i meni. Ja moj sinko pogan vakat bio.

Dani su se vukli sporo, svaki grđi od grđeg.

Domaćinska kuća, kako je moj otac govorio, a više sam puta gladna legla no sita. Dok se muškinje najeda, nama ako šta ostane – ostane. Pu otac ih jebo.

Savku sam jedva rodila, u dlaci mi život osto. Niko joj se vala nije obradovo, ko žensko pusto, pa ni ja, Bog neka mi oprosti, dijete sam bila.

Voljela sam je pošlje ko oči u glavi, ali vazdi mi na umu bilo, žensko – rodilo se da se pati.

Ovog mog, sreća, kroz malo pritislo drvo u šumi dok su rušili, na mjestu mrtav osto.

Da je grijeh, jeste, ali meni kad čuh ko da laknu malo. Bože me oprosti crninu sam nosila, a nimalo ga žalila nijesam, istinu ti zborim. Bilo mi svejedno, da je sto grijehova, neka je!

Tudi sam bila još pola godine i vratila se svojima. Ope bruka. Ja štaš taki vakat bio, uzdahnu.

Žao mi bilo jedino Zore što osta u onijem jadima. Nijesam joj mogla pomoći, ali bila sam joj oslonac dok sam tamo bila. Pošlje sam je viđala ponekad kod crkve. Nije mi smjela prići, samo me gledala. Kukavica crna, ona nikad bijela dana nije viđela, taka je i u grob otišla. Kaka te kolijevka zaljulja, taka te motika zakopa. Ja moj sinko.

Nju vala, nesretnicu, nikad sunce ogrijalo nije.

Evo nam neko ide, ider vidi ko je, čuju se kola.

Ispred kuće se zaustavi crveni golf. Izađe čovjek srednjih godina, nasmijan.

– Ima li mi babe Miluše? Ooo Miluša, Milušaaaa!

– Ma ko je to? – izađe baba u verandu – A ti si! Šta se dereš otac te jebo!

– Kako me to dočekuješ bona, ja došo da vidim jesi živa, a ti tako. Ne bi te jutros u crkvi pa reko da nisi mandrknula. – reče čovjek iz crvenog golfa i poljubi babu u glavu.

– Ajde, ajde ulazi u kuću baksuze, živa sam, živa, nećete me se tako lako kurtalisat. Ovo je Zoranov kolega, dođe vako da me obiđe, donese mi ako šta treba. Odvuče me ljekaru, Boga mi ne znam šta bi da mi nije njega. – pomilova ga – Došla mi ova mala, pa nijesam jutros u crkvu išla, bila sam prošle neđelje, ispovidila se i pričestila.

– Boga ti baba, iskreno mi reci, je li te pito pop jesi li se švalerala u mladosti? – namiguje i smješka se.

– Jes Boga mi pito. – smješka se i namiguje i baba.

– I šta ti kažeš?

– Bezbeli da jesam. – nastavlja.

– A šta on?

– Veli, kaješ li se?

– A ti?

– Velim kajem što nijesam više, otac li te jebo, sa mnom se našo šprdat.

– Joj Miluša legendo, daj kafu da srknem pa da bježim za poslom.

Popili smo kafu i čovjek je otišao.

– Ja, – uzdahnu baba – doklen sam ono došla?

– Vratila si se sa Savkom kod svojih.

– E ja, pa i tudi smo ti bile na smetnji, sirotinja su moji bili velika.

Nađe mi otac brzo jednog udovca, dobro starijeg od mene, ope mene niko ništa ne pita, nego ajde Miluša pokupi prnje i dijete i sve isponove. Tomo je bio dobar čojek, samo malo drven.

– Kako drven, baba? – zasmijah se.

– Pa fino, nije se umio ničemu obradovat, takav, drven. Imao je četiri sina, trojica već momčiljci, a ovi mali Zoran, Zoko moj, lice joj se ozari, on je imo četiri godine kad sam došla. Odma me privolio, a ova trojica nikako.

Nježno rukom dohvati bisere oko vrata, a oči joj zasijaše

– Ovu nisku mi je moj Zoko kupio od prve plate, oči moje. A ona trojica ne vole me, ko ne vole. Isprva nisu šćeli jesti što ja zgotovim, bojali se da ih ne potrujem, to su mi pošlje rekli.

Neka tetketina im rekla da se čuvaju, svakakog budalastog svijeta ima, moj sinko, ja… Pošlje su me i oni privoljeli, jesu Boga mi, a i ja sam njike. I danas me obilaze i vode računa da mi ništa ne fali, ko i moja đeca. Mada Zoko najviše, više i od mojih rođenih.

Mlogo se radilo, ali bila sloga, pa sve odma lakše.

Tomo nije Savku nikad iskobio, kako svojim sinovima tako i njojzi. I kad se udavala, ispratio je ko da mu je najrođenija.

Fino mi se Savka udala Bogu milom fala.

Ja se zapričala, jesi gladna bona?

– Nisam baba, samo pričaj.

– Ja… trojicu sam mu rodila, svi ko jabuke, ljubi ih majka.

Prvog i drugog mi je dolazila jedna baba da pomogne, lako sam ih rodila, a kad sam trećeg, to da ti ispričam imala sam ravno trides, baba ta što je porađala žene već umrla.

Zaboli ti mene, došlo vrijeme, moji svi na njivi, izađem pred kuću, vidim ovu jednu izvanju jetrvu, goni krave, zovem je i pokazujem na stomak.

Veli ona „Eto me Miluša, samo krave da povežem i namirim“.

Baš ko da ja mogu čekat, al tako je to bilo.

Uđem u kuću, vidim ja krenulo. Porodim se, sama sve obavim, podojim ga, povijem i metnem u bešiku. Čujem zvono mojijeh krava, pridignem se i u štalu, kad ide ti moja jetrva, veli: „Ne stigoh prije“, odmahnem joj rukom, gotovo je, ja rodila.

„E dobro je“, veli i ode za poslom, kad eto ti je vraća se i pita šta je.

„Muško“, velim.

„Neka je živ i zdrav“.

Namirim ja krave, vratim se u kuću, eto ti i mojih s njive, sjedoše da večeraju, niti mene ko šta pita niti ja šta govorim, dok ti Milan kmeknu iz sobe, oni se uskomešaše za stolom.

Ništa ti se Tomo nakašlja, pokoj mu duši, „Rodi li ti to?“ Upita.

„Rodih“, velim.

Nastavi on jesti, pa pošlje jedno pet zalogaja i ope se nakašlja: „Šta je“?

„Muško“, rekoh, a on nastavi jesti. Eto taki je bio drven, a bio je dobar čojek.

I eto moj sinko sve sam ti ispričala. Pošlje đeca svako svojim putem, Savka se udala, momci se poženili. Imam 18 unučadi, svi ko jabuke, ljubi ih baba, oni su mi najveća radost. Eto tako, ja ostadoh sama u ovoj kući, dolaze mi Boga mi svi. Kad ko more tad i dođe, ne fali mi ništa.

Eto sve sam ti kazala.

Pričao mi čovjek sa crvenim golfom, a njemu njegovateljica iz doma u kojem je Miluša provela svoje posljednje dane, da je do kraja ostala zdravog razuma i vedrog duha. Da se za tih par mjeseci koliko je boravila u domu, nikad nije požalila. Tog jutra kad je krenula na onaj svijet, tražila je od nje da je okupa i počešlja, iako nije bio dan za kupanje. Obukla je novu odjeću.

– Gdje si mi metla one bisere?

– Tu su baba.

– Turi mi ih, vidim ja nešto mi fali, e tako. Fala ti, živa i zdrava bila, neka ti Bog u sevap upiše. Ajd ti sinko sad iziđi iz sobe da ja umrem, da se ne prepaneš, pa dođi pošlje, brzo ću ja. – nasmijala se.

Setra se takođe nasmijala i izašla. Kada se vratila, Miluša je ležala u novoj odjeći, uredna, počešljana, sa rukama prekrštenim preko niske Ohridskih bisera koje joj je kupio njen Zoko.

Copyright © 2021 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.