Vrijeme čitanja: 7 minuta

– Što plačeš? Šta je bilo, oči babine? Jesu li te to opet ona paščad dirala?

– Jesu, jecao sam, gonili su me sve do Markove kuće i vikali kopile, kopile! Onda je izašo Marko i reko da će im uši iščupati, pa su pobjegli, a meni je reko: Ne slušaj šta paščad laju, odmori malo pa polako kući. – gušio sam se u suzama dok sam pričao babi.

– Polako, polako, pušti ti njike.

– Baba što me izazivaju, ništa im ne radim?

– Ču, što? Što su brezobrazni, eto što! Ajde ti da jedeš, baba ti ispekla pitu sirnicu, ko duša! Ajde, oči moje lijepe! Prvo prestani plakati!

Baba mi je bila i otac i majka, sve na ovom svijetu. Majka me rodila vanbračno, sa nekim vojnikom, a onda kada sam imao dvije godine, preudala se u drugo selo, za udovca koji je već imao troje djece. Kasnije je rodila Milu i Danila.

– Nesretna se rodila, – govorila je baba – da pobjegne od sramote u jade otišla.

– Eto baba, i ti misliš da sam ja sramota…

– Ama, jok, ne do Bog. Kako bi to mogla i pomislit, ti si babina zjenica i vas svijet.

– Svi mi se rugaju. Juče pred zadrugom neki čojek kaže: Čije vam je vo vako lijepo dijete? A Tomo kaže: A… pa to ti je naš kopilan. Sva kopilad su lijepa, i smijali su mi se. Pobjego sam.

– Zapamti ovo, Vukašine, vazdi će te Bog dići iznad onijeg što oće da te ponize. Njegova milost veća je od sviju njike zajedno.

Kad sam odlazio kod majke, uvijek sam se osjećao kao gost i nikako drugačije. Đeda nisam zapamtio, poginuo je odmah poslije rata od neke zaostale bombe, još dok je majka bila mala, tako da sam ja, u stvari, imao samo babu.

Obilježen rođenjem, odrastanje mi nije bilo nimalo lako. Nikad nigdje nisam pripadao, osim babi. Kopile, riječ koja me je pratila kao sjena. Izbjegavao sam okupljanja na guvnu, sa ostalom djecom, jer bi se uvijek našao neko da me prozove, ponizi. Zato sam učio, gutao gradivo i bio najbolji đak u razredu.

Stojan, moj drug iz razreda, naročito se isticao kao siledžija, jednom mi je na bunaru, kamenom, razbio glavu. Došao sam kući uplakan.

– Stojan kažeš? Ono pašče, e sad ćemo dolje njiovijem kućama. Vala Vukašine bolje ti je i brez ćaće, no da ti je ko njegov.

Babu nikad nisam vidio tako ljutu. Inače, kada sad razmišljam o babi, čini mi se da je bila neke Božanske smirenosti, ali tada kao da je izgubila razum. Uzela me je za ruku i krenuli smo Stojanovoj kući.

– Slušaj Anice, –rekla je baba Stojanovoj majci – nijesam doslen dolazila, ajde, velim, đečija posla, ali ovo danas nije đečije, nuto mu glave. Šutila sam kad je plačući dolazio iz škole, što ga zovu kopile, ali ako mi još jednom dođe vaki krvav, biće svašta.

– A šta svašta? – zakovrnu Anica – Kopile, ja šta je no kopile. Je li moj Stojan slago nešta? Trebala mu je mater mislit o tom kada je širila noge po garnizonu.

– Pušti ti njegovu mater. Ja sam njemu i otac i mater. Imaš ti o čemu vodit računa, no ne vidiš od brvna.

Nisam to tada razumio.

Otišli smo kući. Baba me dugo grlila i ljubila i onako tiho, kao za sebe govorila:

– Ne da tebe baba!

– Bolje da se nisam ni rodio. Nemam oca, a ni majku ko da nemam.

– Ma šta to pričaš? Imaš mene, ne budali. Za koga bi baba ondar življela. Ti si mi sve na svijetu.

– I ti meni, baba.

– Pa šta će nam ondar iko, oči babine?

I bila mi je sve na svijetu i cijeli moj svijet.

Srednju školu sam upisao u gradu. To je već bila druga priča. Tu više nisam bio kopile, nego Vukašin. Voljeli su me i drugovi i profesori. Srednju školu sam završio kao đak generacije. Baba je plakala od radosti:

– Pametna glava babina, oči moje, sunce babino. – grlila me.

– Polako baba, ugušićeš me, – zadirkivao sam je – pa nećeš imati unuka doktora!

– Kakog doktora? – čudila se baba.

– Odlučio sam da upišem medicinu. Radiću ljetos sve što stignem, samo da skupim pare za školu.

– Srećo moja, školaće tebe baba. Prodaćemo ovce, na jesen, šta će nam volike?  Pa pošlje polako, a ima baba i nešto, za ne daj Bože. Samo ti uči, kad ti je Bog pamet dao.

Grlio sam je i stezao uz sebe.

– Polako bolan, ugušićeš me, pa ni babe ni fakulteta.

– A, baba, šta misliš šta će selo reći? Kopile, a doktor.

– Polako, sine, samo polako. Pušti selo, uzbrdo se polako ide do vra.

– A što polako, baba?

– Pa štaš kad se popneš? Nemaš đe, no niz brdo. Zato polako, poslušaj ti svoju babu. Šta got da budneš, nek si ti babi živ i zdrav, vazdi čojek budi sunce babino. – tepala mi je.

Fakultet i život u gradu bili su veliki izazov. Bio sam dobar student. Kući sam dolazio kad god sam imao imalo vremena. Baba je, čini se, živjela za te naše susrete.

– Baba, još dva ispita, i kopile doktor, a onda te vodim na more!

– Kaka ja i more. Curu ti nađi, ženi se, pa vodi na more. Ima li kaka, a?

– Ima baba cura koliko hoćeš.

– Nemoj da bi kaku prevario kukala ti majka, to ti baba nikad oprostila ne bi.

– A, ako mene kakva prevari, šta ću onda?

– Ajde, Boga ti, pa sad reče da ima cura kolko oćeš.

Zaposlio sam se odmah po završetku studija. Majku nisam često viđao, a i sa bratom i sestrom nisam uspio ostvariti neki bliži odnos. Sve češće sam mislio na oca. Kao mali, zamišljao sam da je krupan i snažan čovjek i da će jednom doći, uzeti me za ruku, prošetati selom i da niko, nikad više, neće smjeti da me zove kopile. Naravno, nikad nije došao.

Baba je govorila:

– Ne razbijaj glavu. Ako oćeš traži ga, ako misliš da će ti biti lakše.

– Je li me ikad tražio, baba?

– Nije nikad,a i daleko je to neđe, oklen je on. – tješila me.

To daleko bio je Doboj.

– Kakav je to čovjek, da nikad ne pita za svoje dijete?

– Nikakav, eto, kakav, pušti to.

Tek kada sam postao otac, znao sam da ga nikada neću tražiti. Nema te daljine koja bi mene spriječila da vidim svoje dijete.

Ljudi u selu počeli su da me gledaju drugim očima, nisam više bio kopile, tako mi se činilo.

– Kopile si ti za njike, no saden im moreš valjat pa su začepili gubice. Ljudi su to, moj sinko. Ljudi su spremni na sve. Ljudi su Hrista razapeli.

Pametna moja baba. I bez ijednog razreda škole bila je pametnija od mene.

Ljudi iz sela dolazili su, donosili mi nalaze da im „tomačim“, da im izmjerim pritisak, da se posavjetuju. Čak je i Anica, Stojanova majka, jednom došla.

– Dobar dan Darinka. Reče mi Ljuba Markovica da ti je Vukašin došo, pa ko velim da mu donesem ove nalaze, da vidi.

– Jeste, jeste Anice, prilego malo. Nego nije on za tebe i tvoje Vukašin, no kopile, kolko se sjećam. –nije izdržala baba.

– Ne mora, ako neće, no velim kad je tuj..

– Oće Anice, oće, čojeka sam ja odgojila, čojeka! – rekla je baba glasno i ponosno.

– Vule, oči babine, oder vamo da Anici iščitaš nalaze! – Anica je sjedila oborene glave.

– Dobar dan, teta Anice. Kako si? Da vidimo te nalaze. Kako je Stojan?

– A, moje dijete, nikako. Ne trijezni se. Sa ženom se rašćero. Sve naopako, pa eto ti. Nego, kaki su mi nalazi?

– Nisu loši za tvoje godine. Donijeću ti jedan lijek, sljedeći put, kada dođem. Ne brini, nije ništa strašno.

– Fala Vukašine, a i tebi Darinka. Eto, odo ja sade. Navrati bolan nekad i do nas. Čojeka si odgojila, jesi Boga mi, a ja… – uzdahnu.

– Vidiš kako Bog sve uredi, reče baba kada je Anica izašla.

Baba je naglo počela da mrša. Stalno sam je obilazio i

kada bih je upitao kako je, govorila je:

– Dobro, oči babine.

– Spremi se pa ćemo u ponedjeljak u Sarajevo, da te malo pregledamo. Treba da ti u bolnici urade neke nalaze.

– Ne budali, kaka bolnica. I ja i ti znamo da starosti lijeka nema. A babi je bolje čim te oči vide. Kako si ti babi svojoj, nešto si mi bljedunjav, jedeš li šta?

– Zato si ti baba, Boga mi, rumena ko ruža.

– Žuti žutuju, a rumeni putuju. – šalila se.

Uvijek bi me nasmijavala tim svojim doskočicama, a znala ih je mnogo.

Jedva sam je ubijedio da krene. Nalazi su potvrdili moje sumnje. Rak pankreasa. Bio sam očajan.

Polako sam joj saopštio:

– Vidi baba, bolesna si, ali naći ćemo neki način da te izliječimo. Operisaćemo te, a onda, polako, oporavak. Ja ću stalno biti tu. Ništa ne brini.

– Šta mi je ?

– Ma nije ništa strašno. Imam ja kolegu hirurga, vrlo uspješno radi te operacije.

– Vukašine, ne laži mi. Šta si se tako uzvrpoljio? Šta mi je? Reci!

– Baba… – šta da joj kažem?

Šta da kažem ženi koja mi je sve na svijetu? Da će umrijeti, pored unuka, doktora? Rekao sam joj istinu i da ćemo uraditi sve što možemo.

– Vule moj, kom ima vijeka ima i lijeka. Biće nako kako Gospod kaže, – rekla je smireno – stara sam ja, a i naživila sam se. Neću ja na tu aperaciju. More kolko more.

– Baba, moramo pokušati!

– Ništa se na svijetu ne mora, oči moje, no umrijeti. Vego vodi ti mene kući.

Uzeo sam godišnji odmor i otišli smo na selo. Davao sam joj infuziju, ublažavao bolove, radio sve što sam znao. Majka je dolazila češće, obilazila nas.

– Vule, oči babine, nemoj mater zaboravit, nesretna se rodila, obiđi i ti nju. Nije ona kriva, take je neke nesretne sudbine.

– Neću baba, ne boj se.

– E, tako, oči moje lijepe, tako.

Izdahnula mi je na rukama, jednog kišnog, oktobarskog, jutra.

Znao sam, očekivao sam, ali nisam bio spreman. Slike djetinjstva prolazile su mi kroz glavu. Ljubav velika, bezgranična. Koliko god da mi je falio otac, majka u djetinjstvu, činilo se malo, beznačajno u poređenju sa ovom prazninom. Ljubav koju mi je ona pružala nije se mogla mjeriti ni sa čim. Mudra moja, dobra baba.

Kasnije, kroz život, sretao sam ljude koji su išli brzo uz brdo, a još brže, niz brdo. U bolnici sam se više puta uvjerio da kom ima vijeka – ima i lijeka. Vidio sam mnogo puta ljude koji bi opet razapeli Hrista, ljude koji od brvna u svom oku ne vide dalje od nosa.

I znate šta, sve je u Božijim rukama, a kopilad su stvarno najljepša djeca na svijetu!