Vrijeme čitanja: 5 minuta

KOLAČI

– Deda, što ti nikad ne jedeš kolače?

– Prisjeli mi jednom, kad sam bio tako ko ti. – smješka se.

– Kako prisjeli?

– Saš ti čut: – namješta se u udobniji položaj, pali cigaru i počinje – Nije ti prije bilo ko saden svega, a slatkiša skoro nikako. Uoči slave te zapane koja nagorila gurabija ili kakav okrajac što ne može pred goste i to ti je. Na dan slave nismo mogli iščekati babu Milojku, đedovu rodicu iz drugog sela. Ako Milojka, zbog velikog snijega, ili kakve druge neprilike nije mogla doći, Bože me oprosti, ko da nismo ni slavili. Ona nam je donosila kocku, pokoj joj lijepoj duši… – zastade malo pa nastavi – Ona ti je rodila šesnestero đece, trinestero podigla.

– Kakvu kocku, deda?

– Šećerku.

– Kakva je to kocka?

– Kocka šećera, što umačemo u kafu, Vilo.

– A to… Pa što vam je to donosila?

– Ih… Pa nisu to bile kocke ko saden. Tad su bile veće i slađe, pa bi Milojka od jedne tri pravila. – smije se – Kad bi se ispitala sa ukućanima i popila jednu ljutu da se zagrije, onda bi rekla: – Oderte vam đeco, kolko vas to ima? Prebroji nas upirući prstom u svakog ponaosob, a onda iz njedara izvadi vezenu maramicu i isto tako prstom prebroji kocke. Kad računica bude gotova, izlomi ih onijem jedinijem preostalijem zubom i podijeli nam.

– Fuj, deda!!!

Ne obazire se i nastavlja:

– I onda nas pita: – Jestel svi dobili, da nijesam koga iskobila, ne do mi Bog?

– Jesmo! viknuli bismo uglas i brže bolje tražili kakav budžak, gdje smo na miru mogli da odmijeramo kocke i uživamo. Vazda je neko mislio da je zakinut, ali nije se imo kome žaliti, a i da se žalio mogo je samo ćušku dobit. Eto tako je to bilo ondar, što se slatkiša tiče i jes nam pokojni otac uzimo suvije šljiva i krušaka od Janka sepetara ozda iz Bura.

Naiđe Janko s kobilom Lisom, tako se zvala. Kako je to bilo mršavo kljuse, majko moja mila… Utovarena, jadna, jedva gamiže, puni sepeti. Otac skine šubaru i natrpa je punu i to nam odma da da jedemo, a ona šubara prljava, kruške i šljive ulijepljene, da Bog lijepi sačuva. Ali, svejedno slatke, u med se pretvaraju… Ostalo odnese u podrum, da imamo preko zime.

– Fuj, deda.

– Fuj, ne fuj, tako je bilo. Ih, đe ja odoh s pričom, a ti me pitala što ne jedem kolače. Vako… Bio sam tako neđe ko ti sade. Išo sam u školu, kad je u čaršiju doselio debeli Idriz i otvorio malu poslastičarnicu, dolje kod stanice, tu je nekad ćiro stajo. Znaš šta je ćiro?

– Ne znam, deda.

– A oklen ćeš znati? To ti je voz stari koji je išo na ugalj. Pruga je išla ozdol, pa sve goram do našije starije kuća. No dobro, nekad ću ti pokazati.

E, obilazili smo mi danima oko te slastičarne, oblijetali, zagledali, smišljali i promišljali, dok jedan dan nijesmo viđeli Avda kako nešto šuruje s Idrizom te kako mu Idriz pakuje kolače i daje pare. Avdo je išo sa mnom u razred, pa sam lako sazno sta je po srijedi.  Elem, Avdova mater nakupi jaja i pošalje Idrizu, ovaj to plati i još pride da Avdu kolača, ko biva samo zato što ovaj donese čitava jaja. Mi smo samo jednom probali Idrizove kolače, kad je adžo Veljko prodo janjad. Bog i duša, donio je puno kolača, kad nas mrtvih ne ostade. Đed prionuo i jede ko da mu je za lijeka, meščini ne žvaće, samo ih omiče. Baba viđe da je neće zapasti ni jedan pa zagalami – Vide ga! Šta uzimaš ispred đece? Stara guzica! Pušti njike da se oslade, ja nijedan nijesam uzela.

– Pušti njike, imaju oni od kojije doba jesti, tek promilili. No, ne zboriš ti to radi đece, no radi sebe, a? Baba skoči od stola i izađe na čardak gunđajući. Mi ostali, kolko ugrabismo ispred đeda, ugrabismo.

Smislim ti ja plan, moj sokole. Sazovem bratiju, mi svi iz kuće, osim malog Steva, osmero nas. Ozdo Mirkovići, njih petorica, pa dogovorimo da zađemo po kokošinjcima i sakupimo jaja i sjutra Idrizu odnesemo, a da nam on ne mora plaćati ko Avdu, već da nam sve da u kolačima. Kud ćemo šta ćemo… Ajmo kod Zorke, ona živi sama, ima puno kokoši, niko je iz naše kuće Bog zna ne voli osim adža, on je brani kad žene o njoj svašta pričaju i smješka se. Strina je toliko mrzi da bi nam, more bit, dala i koju banku kad bi joj kakav zijan učinili. Poneseni mislima, obresmo se pred Zorkinom kućom. Sakrismo se iza kolibe da izvidimo situaciju, kad kroz malo eto ti adža, žuri ko da ga neko goni, a sve se okreće i gleda iza sebe. Uđe u kuću, a Zorka iziđe, prošeta do kapije, pogleda desno-lijevo i vrati se. Sačekasmo još malo, pa put kokošinjca. Pokupismo što smo našli i ko je kolko smio iz kuće, pa sjutradan izvršismo trampu s Idrizom.

U povratku sjedosmo dolje kod Trifkovića kuća na jedan proplanak. Sunce ucvrljilo, Bog naredio, zemlja gori. Pa udri po onijem kolačima… Jedi, jedi dok više nije u nas moglo. Uzmem onu jednu ciglu da ponesem malom Stevu, da se dijete osladi, a ostalo sakrijemo u jedan grm. Stomaci se naduli ko mješine, jedva plježemo. Dođemo kući, odvedem malog Steva u gaj i dam mu onu ciglu, sve me ljubi od dragosti.

– Zašto si mu dao ciglu, deda?

– Pa da se osladi… Aaa, ma cigla je kolač, možda to više nema. Boja mu ko cigla pa se tako zove.

– Aha…

– Jede Stevo, sav se umacopo. Vratimo se kući, kad tamo neka gungula. Vidim, Zorka sjedi, podapela i nešto ocu zbori. Braća i sestre ubljeđeli, samo što dišu. Auuu, vidim ja šta po srijedi i da je Zorka od nekog saznala za jaja. Degenek nam ne gine. Čujem baba i strina nas brane, pa mi ko malo lakše bi. Uđem, šta ću, nazovem Boga, a Zorka se odma izokrenu na mene: – Evo ga, kokošar! Sram te i stid bilo… Najstariji a najbrezobrazniji! Da si ti moj, sad bi ja tebi…

– Stani Zorka – dreknu baba – oklen znadeš da su oni? Jesi li ig viđela?

– Jesam! – uzvrati Zorka još glasnije – Oni i Mirkovići, paščad. Sad ću i njima doli.

– Nisi Zorka, lažeš! – okuražih se – Nisi nas mogla viđet, kad si bila s adžom u kući. Je li tako, adž… – ne stigoh ni izgovorit, kad pljus!!! Sastavi me adžo pro zuba, ko da nijesmo ista krv. Sastavi me ko da sam najveći dušman, sve zvijezde prebrojah. Auuu, kukala ti majka… Kad onda nasta metež i cika.

Tad mi bi jasno što đed strinu potkrijući zove Šarka, jedna glava – iljadu jezika, palaca li palace. Nasta čitava pometnja, počeše nas udarati ko koga stigne. Grmi strina, ko gromovnik Ilija, kako koje dijete dofati, ne pušta ga dok ga ne oplavi. Ja najviše fasovah, a i najkrivlji sam bio, Bog i duša, no fasova i mali Stevo kukavac, a ni luk jeo, ni luk miriso. Duša me za njim zaboljela, jedva ga baba ote i pod suknju sakri. I strini je pošlje bilo žao Steva pa ga je dugo nosala i ljubila. Zorka viđe da je vrag odnio šalu i da bi mogla bit bijena pa se izvuče iz kuće tiho, ko smrad.

Strinu su jedva saulisali. Mi smo zaspali u beutu, đe se ko zateko tu je i zaspo.

Zorku smo još više zamrzili i njezinu kuću smo obilazili u širokom luku. Strina je bila još dugo ljuta, ali kad je rodila Stojku, nekako je smekšala. Idrizove kolače niko više nije smio pomenuti. Svima su nam prisjeli, nekom vako, nekom nako. Meni i adžu najviše, mi ti se pošlje toga ne osladismo.

Copyright © 2022 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.