Vrijeme čitanja: 9 minuta

Đeda Tadiju pamtim po krupnim šakama u kojima je sve izgledalo nekako minijaturno. Bio je kovač. Krupne građe, širokih ramena, vedrog lica i toplih smeđih očiju. Visok preko dva metra, dubokog glasa. Gdje god bi se pojavio ostavljao je snažan utisak. Sama njegova pojava izazivala je strhopoštovanje. Tako sam zamišljao junake iz epskih pjesama. Volio je da jede jaku hranu, pušio je mnogo, popio bi rakijicu–dvije, a opijao se samo sa kumom Mijatom.

Nikada nije galamio, ali kada je pričao svi drugi su ćutali. I ljeti i zimi nosio je košulju podvrnutih rukava i vuneni prsluk. Uvijek je nosio džepni sat „Doksu” i čakiju, koju je držao u kožnoj futroli okačenoj o kaiš. Važio je za velikog domaćina. Ljudi su često dolazili po zajam kod njega. Nikoga nikad nije odbio. Valjda su zato dug uvijek na vrijeme vraćali.

– Teško dužnom. – govorio bi.

U kući nas je bilo osmoro: đed, baba, moji roditelji, amidža Vidak, strina Dana, moja mlađa sestra Milica i ja. Đed nije volio strinu Danu.

– Ne mere to, brate, valjat, sa nakijem zakovrnutijem nosom. – govorio bi.

– Neka, Tadija, ako njemu valja, valja i nama. – smirivala ga je baba.

– E pa meni ne valja, a ne valja ni njemu, no je jeo govna pa sade mora trpit.

Meni nije baš bila jasna veza između strininog nosa i naravi i što je, Bože me oprosti, amidža jeo govna, ali u tim godinama mnogo toga mi je bilo nejasno i daleko.

U našoj kući nikad se nije psovalo i radilo nedjeljom. U crkvu smo išli o velikim praznicima. To su bila neka nepisana pravila kojih smo se svi pridržavali.

– Kad ima tuđe čeljadi u kući da bude pjesna, a kad oni odu vi za sikire pa se pokoljite. Nemoj da selo ispira usta sa nama. – govorio bi đed i gledao u strinu Danu. To je bilo još jedno od pravila.

U kući pored naše živio je amidža Marko, đedov mlađi brat, i strina Kova, njegova žena. Njih dvoje nisu imali djece i majka nam nije dala da ih zovemo đed i baba. Posebno su voljeli moju sestru Milicu. Ona je bila više kod njih nego u našoj kući. Strina bi joj davala svoje đerdane i belenzuke da se gizda. Amidža bi je uzimao u krilo i govorio:

– Vidi adžove ljepotice. Nema ljepše cure u tri sela. Mi ćemo Bogami nju ženit, ne damo joj od nas. Je li tako sunce adžovo?

– Tako je adžo. –grlila ga je Milica svojim malim ručicama.

– Adžo, mene Dušan opet zadirkuje. – žalila se na mene.

– Ama šta kažeš? Ko tebe smije da dira? – namigivao bi adžo.

– Ustani, Carice Milice, pa Caru Dušanu razbij vilice. – šalio se. Svi bi se smijali.

Adža Marka svi su voljeli. Imao je za svakoga lijepu riječ pa i za strinu Danu:

– De, de, pušti je, ko da ona voli što je taka, njojzi je najteže. Nikad sretna, nikad zadovoljna, a što i kako, ne zna ni ona sama.

Adžo bi se dva–tri puta godišnje oturio od kuće. Nije dolazio sve dok đed ne bi sišao u varoš i doveo ga.

– Je li to opet bio kod one? – pitala bi strina.

„Ona“ je bila Ruža, držala je kafanu u varoši. Moja baba je zvala Šokičetina. Žene iz sela je nisu voljele i svaka je drugačije zvala: Anatemnica, Bogosnamica, Vještičara, Zmijoglava…

A ja je pamtim po mirisu. Mirisala je na ljubičicu, a zvala se Ruža, što mi, opet, nije bilo jasno. Oblačila se drugačije od naših žena i nije nosila maramu. Đed i ja smo, ponekad, kad bismo otišli u čaršiju, svraćali u kafanu kod Ruže. Bila je uvijek nasmijana i ljubazna. Što je žene nisu voljele, nije mi ulazilo u glavu. Tu sam prvi put probao čokoladu.

Kum Mijat bi dolazio dva puta godišnje, o Nikoljdanu i o Gospojini i ostajao po nekoliko dana. Kumu smo se svi radovali. I on je bio kovač. Vanjštine dosta slične đedovoj. On i đed su bili kao braća rođena. Zajedno su momkovali i ratovali. Jedan drugom bili su ruka desna.

– Mijat i Marko nemaju svog poroda. Nemojte ih zaboraviti, – govorio je đed – to vam je moj amanet.

U našoj kući na čardaku bila je kumova soba, tako smo je zvali. Strina Dana je jednom rekla đedu kako misli da uzme kumovu sobu, da je preuredi za sebe i strica jer je komotnija i zračnija, a kum može spavati đe oće, ima soba.

– Ima u ovoj kući još muškije glava da misle Dano. Svoj ti poso, ne razbijaj glavu oko toga. Dok sam ja živ kumova soba se dirat neće!

Kum Mijat se nije ženio. Volio je, kažu, neku Ajšu, ljepoticu iz Husića. Mater ga zaklela mlijekom da je ne uzme, a nju braća brže bolje udala, da ne dođe do nesreće. Udali je dolje neđe kod Vozuće.

Jednom o Gospojini, kod škole, baba uhvati majku za ruku:

– Eno Ajše kumove! Boga mi je… jašta je. Šta bi od nake ljepote? – čudila se.

Gledao sam stariju ženu ispred sebe. Nije mi bila čak ni lijepa, a kamo li ljepotica. Đed i kum sjedili su ispred Ružine kafane.

– Kume, vidjeli smo ti Ajšu, baba kaže… – Nisam stigao ni izgovoriti, a mater me odalami preko zuba, da mi je mrak pao na oči, tako da kumova ljubav nije boljela samo njega već i mene. Nisam mogao čitav dan jesti, tako da je Milica pojela sve šećerke i svilene bombone koje su nam kupovali, samo od vašara do vašara.

Izgleda da je i kum toga dana vidio Ajšu. Napio se ko nikad i stalno ponavljao:

– Viđe li je kume? Ma je li ono ona? Oči… oči su njene, kume. Samo oči, ništa više. E, moja Ajša, kakva je to ljepotica bila, a šta je ostalo od nje.

Jedva su ga smjestili u krevet. Rano je ustao.

– Kume da nijesam šta baljezgo pred ženskinjem?

– Nijesi kume, ne beri brigu. – tješio ga je đed.

Zime u našem kraju bile su duge i surove. Čeličile su ljude i tako ih spremale za sve životne nedaće. Planinjaci su uvijek bili prkosni i ponosni, spremni da se uhvate u koštac i sa samim đavolom. Takve jedne zime đed je počeo da kašlje. Na početku pomalo, a onda sve jače. Noću ga je kašalj gušio.

– Sve je to od Mirove škije, pašče Škutorsko, ko zna šta je on meni prodo? – govorio je.

Nije htio da ide doktoru, ali kad je počeo vidno kopniti, otac i stric su ga odveli u Sarajevo.

Ostao je u bolnici pune tri sedmice. Kuća bez njega bila je prazna. Strina Dana se tih dana samo svađala i tražila kavgu. Ostalo ženskinje joj se uglavnom sklanjalo s puta.

Đed se vratio još mršaviji nego što je otišao. Samo su mu šake bile velike, ali i one nekako meke i drugačije.

– Niko dolje ne mere ozdravit, – govorio je – od nake rane i najzdraviji bi se razbolio. Bolje pomije naši krmci jedu.

Đed, navikao na domaću hranu, nikako se nije mogao načuditi bolničkom načinu ishrane. Svaki dan je neko dolazio da obiđe đeda. Malo je pričao, brzo se umarao i mnogo kašljao.

Kroz našu kuću tih dana prošlo je više svijeta nego kroz varoš kada je vašar.

– Nema ništa od Tadije, treba spremiti što se nema. – čuo sam adža Marka kako govori mom ocu.

Kum Mijat je došao kasnije, kao da je izbjegavao da vidi đeda u takvom stanju. Donio je fišek krušaka i dvije narandže. Meni i Milici frtalj alve.

– Nerandže ti je poslala Ruža i puno te pozdravila. Kaže, došla bi ona asale, ali Kate joj nema tu pa nema kome kafanu ostavit.

– Došla bi ona da smije od strine Kove. – prosikta strina Dana.

– Vazda joj jezik brži od pameti, vazda li mlati ko otvoren prozor. Ajde za poslom, Dano! – reče đed.

– Kaže da je nabavila neku lozu iz Hercegovine, čuva veli pletenku za nas. – nastavi kum, ne obazirući se na strininu upadicu.

– Pletenku čuva, a nerandže mi šalje, mudra Latinka. Znaš li ti kume kome se nerandže šalju?

– Kome kume?

– Ovijem što idu Bogu na istinu. – nasmija se đed i zakašlja.

– Ne pričaj svašta, kume! Kakav Bog, kaka istina? Još ćemo mi, kume, pletenki i pletenki popiti!

– Oćemo, ako mart ne odnese škart, moj kume, znaš kako su naši stari govorili.

– Pušti, kume, babske priče, nego ti gledaj meni da se što prije digneš, neće se loza Ružina sama popit.

Nakon ovih riječi, kum izađe u avliju i uhvati se za parmake.

– Što to plačeš, kume? – gledao sam ga zbunjeno.

– Ma jok, vego mi mušica upade u oko, deder kumu vode da se umije.

Tek kasnije sam shvatio da kod nas u martu na planini nema mušica.

Prvi put kum nije noćio kod nas. Otišao je za vida.

– Odera, sokole, sjedi kod đeda. Anđo, dajdera te nerandže da probamo i to čudo.

Baba donese narandže i stavi ih ispred đeda. On izvadi čakiju iz futrole i poče da guli. Gulio je mnogo debelo. Mi tad nismo ni znali kako se gule narandže.

– Najdera sokole! – dade mi jednu krišku, a drugu on zagrize i skupi usta – Kiseli, post mu, ovi jadi auu…!

– Čudo nije slatko, od koga je. – reče baba i oboje se nasmijaše bez imalo gorčine.

– Kake su, sokole? Šta ti kažeš?

– Nako, vala, đede, ljepše su mi naše kruške iz čaira.

– I meni su, sokole. Ne bi dao našu krušku za stotinu vakije nerandži.

– E sad, đedu smotaj jedan duvan, onako kako sam te učio. Izvadi malu duvansku kutiju ispod jastuka i stavi je pred mene.

– Kakav duvan, Tadija, pobogu si, – skoči baba – pa jel ti doktor reko da ne smiješ?

– De, de, Anđo, pušti doktore. Da šta znaju, izliječili bi me.

Smotah đedu cigaru.

– Dobra. – povuče dim – Ja… – reče kao da nešto odobrava.

Ispuši cijelu cigaru, a da se ne zakašlja.

– Sokole, idera vidi đe su nam ovce, a ja ću malo odrijemati, pa kad se vratiš da i ovu drugu nerandžu pojedemo. – pomilova me đed po kosi – Evo ti čakija, pa ako sretneš vuka ja međeda da nijesi goloruk. –nasmija se.

Otišao sam do pašnjaka. Ovce su plandovale ispod velikog hrasta. Čakiju sam u ruci držao tako oprezno, kao da će se polomiti. I kasnije, godinama, čuvao sam je kao najveće blago. Pomazio sam Garova i poćero ovce kući.

Kad sam se, nakon jednog sata, vratio pred kućom je vrvilo od svijeta. Potrčao sam osjećajući, do tada, nepoznat nemir. Sreo sam strinu Kovu. Nosila je Milicu svojoj kući.

– Strina, šta će ovaj voliki svijet kod nas? – pitao sam, iako sam znao odgovor.

– Umro đever Tadija, ajde i ti sa strinom. Kuknjava je dolje.

Potrčao sam pored nje i utrčao u kuću. Đed Tadija je ležao kako sam ga i ostavio.

– Đede, đede, šta ti je?! – vikao sam. – Đedeee, probudi se, đedeee! – jecao sam.

Majka me je čvrsto zagrlila i odvela od kreveta, tješila me. Svi su plakali, pa i strina Dana.

Kuma Mijata aber o đedovoj smrti zatekao je u kafani kod Ruže. Doletio je ko bez duše. Ušao je u kuću i skinuo kapu. Nikad ranije nisam kuma vidio bez kape. Prekrstio se i poljubio đeda u čelo.

– Kume moj, dobri moj kume. – Uzdahnuo je, ispravio se, stao, nekako svečano i rekao:

– Ja ću kumu kupiti odijelo!

– Ne treba kume, imamo. – reče otac.

– Odijelo i tabut. Najskuplji. Neće moj kum svakakav ići gore.

Žene zajecaše.

Tabut je stigao iz Sarajeva. U našem kraju takav tabut do tada nije viđen. Imao je rubove ukrašene duborezom i metalne ručke.

Đeda su sahranili na malom seoskom groblju. Ja sam nosio krst i išao na čelu povorke.

Poslije đedove smrti u našoj kući ništa nije bilo isto, sve se promijenilo. Strina Dana je preuredila kumovu sobu i ona i amidža su spavali u njoj. Kum nikada više nije došao na konak. Moji roditelji su dogodine saselili u varoš. Strina Kova i adžo Marko su molili oca da im ostavi Milicu.

– Dobro ćemo je paziti, ne vodite je odma, neka je do zime s nama.

– Mora dijete u školu. Dovodićemo je svaki vikend. – obeća otac.

Jedva smo se navikli na život u varoši. Falilo nam je sve naše. Milica je dugo plakala i molila oca da je vrati adžu i strini. Ja sam se pravio da mi je fino, da ne sekiram roditelje, a sve mi je falilo – i pašnjak i čair i baba i Garov i kruška, čak i strina Dana.

Kum Mijat je dočekao duboku starost. Umro je početkom marta. I njemu sam nosio krst, ali tada sam već bio momak. Đedov amanet nisam zaboravio.

Prošle su godine. Postao sam uspješan i poštovan čovjek.

– Tadijina je to krv. – govorili su ljudi.

Bio sam ponosniji na te riječi nego na diplomu doktora. Mada đed nije imao neko visoko mišljenje o mojoj struci, bio bi ponosan na mene i ono što sam postigao.

Milica se ipak nije oženila. Udala se za mog kolegu sa fakulteta. Adžo i strina nisu, nažalost, dočekali da vide svoju mjezimicu u bijelom. Umrli su u istoj godini. Brzo, jedno za drugim. Strina Dana i amidža Vidak sišli su u varoš. Strina se nije mogla ni sa novim komšijama, u varoši. Umrla je, kako je govorio adžo „nikad sretna, nikad zadovoljna.“ Amidžu Vidaka liječio sam kod mene u klinici. Umro je u velikoj patnji, ne žaleći se nikad. Tako je i živio. Mojih roditelja odavno nema. Nema ni Ruže, ni njene kafane, a sigurno ni kumove Ajše. Svi su oni zaslužili jednu priču i obilježili moje djetinjstvo.

Medicinu sam završio u Sarajevu. Bio sam dobar student. Na specijalizaciju sam otišao u Beograd, gdje sam i ostao. Tu sam upoznao jednu „ljutu“ Hercegovku sa kojom danas imam dva sina – Tadiju i Mijata. Djevojkama sam uvijek gledao u nos.

Odem nekad, mada rijetko, u selo. Kuća prazna, pusta, ali puna uspomena. Sve miriše na nekadašnju radost. Obiđem pašnjake i čaire, kovačnicu. Udahnem te mirise djetinjstva. Pune i mirne duše vratim se u gradsku buku. Volim Beograd. Prihvatili smo jedan drugog sa svim manama i vrlinama. Ujutro volim da prošetam pijacom. Tu možete vidjeti svo šarenilo jednog grada. Trgovci viču, nude robu, nadmeću se u usluzi.

– Narandže, svježe narandže… Uzmite gospodine, slatke ko med. Probajte, cijena je odlična.

– Nema slatkih narandži, – rekoh – ni Ružine nisu bile slatke.

Trgovac me zbunjeno pogleda. Presiječe jednu na pola i reče:

– Pogledajte, samo, kako su sočne. Probajte, gospodine, nema boljih na pijaci. Jutros stigle iz Grčke. Kkažem Vam, kupite, nećete se pokajati.

– Ne jedem narandže, – rekoh – nije mi još vrijeme.

Trgovac se okrenu drugoj mušteriji i nastavi:

– Narandže, svježe narandže… Hoćete da probate, gospodine?

Čovjek uze krišku i stavi u usta.

– Odlične su, baš ovakve volim, blago kisele. Uzeću dva kilograma.

– Ma kažem Vam ja da su odlične, i pet da uzmete nećete se pokajati. – likuje trgovac gledajući u mene.

– Pokajaćete se, gospodine. I te kako. Na Vašem mjestu, ja bih uzeo kruške!