Vrijeme čitanja: 3 minuta
Rasli smo kao sva djeca iz vremena našeg djetinjstva, sa malo igračaka i puno mašte, bez mnogo zahtjeva i onim što smo imali, a imali smo malo, gotovo ništa.
Pričam svojoj djeci kako nam je list maslačka bio riba, kad bismo se igrali kuvara. Gledaju me tupo, vjerovatno i ne znaju kako izgleda list maslačka.
Što smo manje imali, više smo maštali. Naravno, svi smo imali neke rođake, tetke, ujake… u dalekim zemljama, koji su vidjeli sve što se može zamisliti, a o čemu mi nismo imali pojma. Neki su imali svoje avione, fabrike slatkiša ili igračaka i svakako će na raspustu doći po nas. Te slatke, bezazlene laži činile su nas važnim u očima vršnjaka. Laž nad lažima bila je ona o Tomislavu, momku sa dvije glave, koji je živio u Sarajevu i imao sve super moći. Niko mu ništa nije mogao, a on je mogao sve. Tomislav zaslužuje da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao najizmišljeniji lik ikada.
Roditelji su nam bili strogi, ali pravični i ništa nisu ponavljali dva puta. Stariji su se slušali bez pogovora i njihov autoritet nikada nije dovođen u pitanje.
Komšija je mogao da te pošalje u prodavnicu, da te otjera kući, da te ispita tablicu množenja i još da te naruži, ako ne znaš. Niko se zbog toga nije ljutio i bunio osim nas djece, ali ko je nas za šta pitao. Kakva dječija prava!? Ipak, svi smo jedva čekali da nas komšija pošalje po pivo. Trčali smo kao bez duše, jer što prije doneseš pivo, prije ćeš dobiti pare za sladoled.
Školski raspust je bio posebna priča. Tada bi dolazili rođaci sa svih strana u našu malu čaršiju i ulice bi vrvile od ljudi. Donosili su svoje gradske igre i običaje i svaki dan je bio ispunjen. Mrzila sam što moram svaki dan na ručak jer sam se plašila da ću nešto propustiti. Jednom, dok smo se igrali „Skice“, prateći plan naišli smo na komšiju, koji se ljubio sa nekom Majom, koja je došla iz grada kod babe. Stali smo kao ukopani i buljili bez daha. Komšija nas je vidio i migom nam dao znak da „brišemo“. Danima poslije toga izbjegavali smo komšiju i crvenili se od same pomisli na prizor. To je bila tema i jedan od glavnih događaja tog raspusta. Maja, koju smo vidjeli sa komšijom, imala ja svijetleće, fluoroscentne patike, kakve do tada nisu viđene kod nas. Čim sam došla kući uzela sam svoje startaske, tene za fizičko i počela ih bojiti, flomasterom. Na pola prve patike nestalo je boje, ali se pojavila majka pa me tim istim na pola obojenim startaskama namlatila, što bi se reklo „ubila ljeb u meni“. Nisu me boljele batine koliko saznanje da će mi sutra čim svane kupiti „Albanke“, najružnije tene od postanka svijeta do dana današnjeg. Dugo sam zbog toga mrzila Maju i bila sam srećna kada je komšija našao drugu curu.
Krali smo trešnje od najljućeg čiče, još nedozrele džanarike i jeli dok nas stomak ne zaboli. Išli smo u kino. Kući smo se vraćali umorni i išli na spavanje u sedam i petnaest, poslije crtanog. Ne što smo morali, već što smo bili premoreni. Bila su to neka druga vremena. Srećnija, rekla bih.
– Dosta priče. – kažem djeci – Ko će nam sada skoknuti po sladoled?
– Ja ne mogu, ja sam jutros išla po hljeb.
– Ja sam došao iz škole, umoran sam.
(Prodavnica je pedesetak, a škola tridesetak metara od kuće)
– Što ja sve moram? Može nešto i tvoj sinčić? – kaže moja buntovna tinejdžerka.
– Nemojte da vam ponavljam! –a govorim to već peti–šesti put, strogo.
– Dobro, djeco, šta ćete vi svojoj djeci pričati? Kako ste igrali igrice, gledali jutjubere?
– Pa sigurno nećemo o Tomislavu s dvije glave. – smiju se– Joj, mama, brate… Čuj Tomislav, čuj dvije glave! Kakvi ste vi carevi bili!
– Što? Šta to fali Tomislavu? Nemate vi pojma.
I tako uvrijeđena, odem po sladoled.
Copyright © 2020 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.
