Vrijeme čitanja: 6 minuta

Seka, kako su je od milja zvali, bila je jedino žensko dijete u tri kuće Marića. Inače, zvala se Zdravka, ali nadimak Seka se sam nametnuo. Pored tri rođena brata imala je još sedmoricu od dva strica. Mezimče od rođenja.

Kažu da je bila lijepa poput vile i da je pjevala kao slavuj. Braća i rođaci su je čuvali k’o malo vode na dlanu, štedili je u poslu i ispunjavali sve njene hirove. Najmlađi stric Ilija, vječiti neženja i boem, iz Njemačke joj je donosio najljepše haljine. Vodio ju je u grad i kupovao sve što bi prstom pokazala.

– Moja Seko, nikad se ti udati nećeš, niti ti ko smije prići od ovih naših vukova. – zadirkivao ju je – Ima li junaka koji se osmjelio da ti priđe?

– Jok, vala, striko đavoljeg. A i ko će mi prići kad su, vazda, bar četvorica ovih naših sa mnom? – smijala se.

– Ma neće je niko, moj strikane. Džaba miraz, džaba sve. Pročulo se da je umažena. – smijao se jedan od rođaka – Ne kaže se džaba u selu: Šta se bečiš ko Seka Marićka?

– Laže strike, pusti ga.

– Ne laže, ne laže, – dodavao je drugi – ali ne kažu tako već: Šta si podapela, nisi Seka Marićka. – smijali su se u glas.

– Šalimo se, striko. Potražnja je velika, ali ne damo je bez junačke borbe. Uveče se pred kućom momci sudaraju, đed ih puškom razgoni.

– Ih, ih, šta napričaste… Ispadoh ja jedina cura u selu za udaju, a cura puno selo. Nego brinite vi svoju brigu, svi ste stariji od mene, a ni jedan se oženio nije.

– Ne možemo preko strika. – smijali su se.

– Nisi jedina, al si najljepša, oko strikovo. Pusti ti ove naše budalaše. Zapjevaj ti svom strikanu jednu.

– Koju ćemo, striko?

– Čuj, koju… Pa Žubor vodu. Znaš da nju najviše volim.

– Žubor voda žuborila, džanum bre, džanum bre… – počinjala bi, a ukućani bi krili poglede jedni od drugih, jer u našem kraju sramota je da muški svijet plače, to je ženska rabota.

– Kako pjevaš Seko, i slavuj bi pred tobom zanijemio. – govorio je striko i brisao suze. On jedini nije krio da plače.

Seka je još i tada bila krišom zaljubljena u komšiju Mladena i već su nekoliko puta bili sami na bunaru. Njoj bi tada gorjeli obrazi, a Mladen bi zamuckivao pri pokušaju da nešto kaže. Poslije tih kratkih slučajnih susreta, Seka nije noćima spavala, a Mladen je smišljao šta da joj kaže idući put, ali čim bi ga pogledala on bi zaboravljao sve što je smislio i opet zamuckivao. Iako je važio za naočitog i kršnog momka, pred Sekinim pogledom osjećao se manjim od makovog zrna, gubio glas i znojio se.

Seka je sve češće išla po vodu i sve više se dotjerivala, da su je braća počela zadirkivati.

– Kud ćeš to, Seko?

– Odo na bunar.

– Nisi đerdan metnula, ne moreš taka po vodu. –smijali su se.

– Đed kaže neki dan: Ne dajte joj da se noliko ogleda, istrošiće nam zrcalo!

– Kolko se ti za bunara gizdaš, druge cure se samo za vašar tako oblače.

– E pa ja nisam ko druge cure, ja sam Seka Marićka. – smješkala se.

Maštala je o udaji. Zamišljala sebe u najljepšoj haljini koju će joj striko donijeti iz Njemačke za tu priliku. Ima već dosta haljina. Neke nije ni jednom obukla, ali ova mora biti posebna, bijela kao snijeg, kakvu selo još vidjelo nije. Zamišljala je Mladena pored sebe, onako stasitog. Djeca će im sigurno biti lijepa. Osmjeh joj nije silazio sa lica.

– Šta će striko dogodine svojoj vili donijeti?

– Bijelu haljinu, najljepšu koju nađeš. – opalila je kao iz topa.

– Zašta će ti bijela haljina?

– Pa za jednu posebnu priliku.

– Oooo, – braća su odmah počela da je zadirkuju – ko je sretnik, ko je junak, znamo li ga, kakve li su prije?

Seka se samo zagonetno smješkala. Radovala se svakom novom susretu na bunaru.

Mladen je svoje namjere prvo povjerio majci.

– Seka Marićka?! Šta će ti ona? Jedinica, umažena. Tebi treba žena koja će raditi, a Seku štede braća. Nije ona navikla na teret. Ne kažem ja, za ljepotu nema joj ravne, ali od ljepote se ne živi. U nas je veliko imanje, treba dobro zapeti, a ona se meščini samo zna nagizdat i zapjevat. Kad si je vidio da nešta u polju radi? Samo im po vodu ide i to kad ona oće. Nije ona za tebe. Ima u Rajića cura, ja i otac smo već pričali. Fina famelija, cura čestita, vrijedna… Stasala za udaje… Kaže otac da je vidio, lijepa… Pa kad dođeš iz armije da je ženiš…

– Dosta, majko! Imaš Dragana pa ga ti ženi, a ja ću se sam ženiti i ženiću Seku Marićku kad se vratim iz armije.

– Otac je već pričao s Rajićima, nije ništa zdogovorio, ali… Probacio je koju… Dragan je još dijete… Tebe ćemo prvo ženiti. Bože zdravlja, majka jedva čeka, da i mene neko malo odmijeni… A Seka, ko zna možda se i uda dok ti dođeš.

– Neće se udati!

– Kako znadeš? Je li ti se obećala?

– Nije, ali znadem fino i dosta majko! Dosta!

– Da nijesi ti njoj šta obećo?

– Nijesam.

– ,E dobro je…

– Šta je dobro majko? Šta?

– Pa da joj nijesi ništa obećo, ne bi valjalo curu prevariti, a vako… Ima ona prilika, ne boj se ti za nju. Momci se utrkuju oko nje, sve ja znadem… A ko zna bi li ona za te i pošla…

Mladen je izašao iz kuće, a u glavi mu se rojilo hiljadu misli. Ako oženi Seku protiv volje roditelja, rat u kući. Ako oženi tu Rajićku, rat u duši. A onda majčine riječi: „Ko zna bi li ona za te pošla”… Nije o tome ni razmišljao, bio je siguran da bi Seka pristala, jer što bi se, inače, onako crvenila kad ga vidi? Oči… oči ne lažu, a njene sjaje. Gore kad ga pogleda, strah ga od tog pogleda nekad. Kad su na bunaru, osmijeh joj ne silazi s onih lijepih usana. Umro bi kad bi ih poljubio, a i neka bi, ne bi imo za čim žaliti. Pristala bi, jašta, pusti majku… A onda nove misli… Ko zna bi li njeni dali? Možda ima bolju priliku, možda će je u grad udati? Ko zna, kad joj nikad nije reko svoje namjere, kad je kukavica. Valjda srce ne laže, ali opet… ali… ali… ali…

Iz razmišljanja ga trznu muški glas.

– Pomaže Bog Mlađo!

Bio je pred Marića kućom. Kad srce vodi, noge same idu.

– Bog ti pomogo đede, kako si?

– Dobro Mlađo. Ajde, jesi nama pošo?

Mladen se zbuni.

– Nijesam đede, odo gore do Glavice ovce da obiđem.

– Pa jutros Dragan prođe za ovcama, meščini.

– Jes, jes odo da ga malo odmijenim… Upeklo ovo đavolje sunce… Pa nek dijete ode malo kući…

– Ajd moj Mlađo, tako i treba. U zdravlju se vidili.

– U zdravlju, đede!

Ne zna zašto je to rekao, ne zna ni kako mu je to palo na pamet, a do tad nije znao ni da je ovolika kukavica. Negdje u dubini duše, iako se borio da sam sebi prizna, znao je da će ipak poslušati roditelje, samo i jedino zato što je kukavica i to ga je boljelo.

Te večeri na bunaru, Seka je počela razgovor.

– Čujem, ideš u armiju.

– Idem. – promucao je.
Izvadila je sliku, dala mu i pobjegla, obrazi su joj gorjeli.

Mladen tu noć nije oka sklopio. Prevrtao se i okretao, gledao sliku, gorio od želje. Više nije sumnjao, dala mu je sliku i samim tim mu se obećala. To je to!

– Vojska svakog ojača, kažu i mene će, sigurno. Kad se vratim, ženiću Seku Marićku i niko mi neće zabraniti! – bio je odlučan u svojoj namjeri, ali samo u mislima.

Dok je Mladen bio u vojsci, Seka je spremala ruho i maštala o udaji, kao i svaka djevojka njenih godina. Iščekivala je Mladenov povratak. Došlo je ljeto, a stigla je i bijela haljina iz Njemačke, ljepša od one koju je Seka zamišljala. Nikome ništa nije govorila, samo se zagonetno smješkala i pjevala.

– Boga mi se Seka zaljubila, – govorila su braća – ali u koga, nikako da ispitamo.

Mladen je u vojsci svakodnevno mislio o Seki i njegova odluka se više nije dovodila u pitanje.

– Čim dođem ženiću je. – mislio je.

Kad je čula da je došao, otrčala je do bunara. Nije ga bilo. Polako je sipala vodu, gledala prema njegovoj kući, ali ništa.

Tih dana selom se pronijela priča da se Mladen ženi. Seka je odbijala da to prihvati. Svaki dan je išla na bunar, u nadi da će ga sresti, ali uzalud. Nemir joj se uvlačio u kosti, od same pomisli na njegovu ženidbu. Mora ga vidjeti, mora joj objasniti… U stvari ne mora, pa on njoj ništa nije ni obećao. Sve je umislila… Kako je samo ludo vjerovala… A kad malo bolje razmisli, on joj nikad nije dao povoda za to. Ludo žensko… Misli su se sudarale.

Gledao je kroz prozor kako svaki dan prolazi do bunara, kako usporava pored njegove kuće, kako polako sipa vodu. Znao je da ga čeka, gledao je i ćutao. Veća je kukavica nego što je mislio. I bio je, nije se suprostavio roditeljima. Prihvatio je da mu neko drugi kroji sudbinu, a to samo kukavice rade. Sve ono što je zamišljao palo je u vodu poslije razgovora s roditeljima. Sve je već bilo dogovoreno, još dok je bio u vojsci. Niko ga ništa nije pitao. Oženiće Rajićku, nije ga zanimalo čak ni kakva je, nije znao ni kako se zove.

Kažu da je onog dana kad su Mlađovi svatovi prolazili pored Marića kuća, Seka izašla na čardak, rasplela svoju dugu gustu kosu i zapjevala. Od te pjesme ledila se krv u žilama svima koji su je čuli, a čuli su je čak i čobani u planini. Svatovi su na tren zastali, slavuji su zanijemili, konji su se pomamili, jato ptica se vinulo u nebo. Bio je to, kažu, jeziv i u isti mah veličanstven prizor. Čule su je i nebeske sile pa su, kad je završila, pustile munje i gromove. Kiša je padala puna tri dana bez prestanka.

Četvrtog dana, dok su još čeljad spavala, Seka je krijući izašala iz kuće. Našli su je u bunaru u haljini bijeloj kao snijeg, čuvanoj za jednu posebnu priliku.

Copyright © 2020 Snežana Aleksić Topalović. Sva prava zadržana.